Како је деци одузета слободна игра и замењена активностима које се плаћају

Детињство је једно и не треба га одузимати и мењати за садржаје који су из родитељске перспективе кориснији од обичне игре.

Све почиње у најранијем детињству. Млади родитељи су бомбардовани информацијама попут „прве три су најважније“ или како од најранијег узраста треба непрестано стимулисати дете јер тада ће наше чедо израсти у суперинтелигентно и паметно биће. Ствара се утисак како постоји уски временски обруч у раном детињству унутар којег треба свим снагама деловати на мозак детета, иначе смо у сосу јер нам дете касније неће постићи добре академске резултате.

За малене бебе постоји свашта на тржишту, од музике која ће их учинити паметнима, играчака за развој мозга, спортских активности, језичних школа… Добар пример је лудило око Моцартовог ефекта, укратко, већ у стомаку детету пуштајте Моцарта и дете ће вам бити интелигентније. Истина је таква да овај ефект нема научно упориште. Изворни чланак на којем се темељи читава прича објављен је у часопису Натуре 1993, а ауторка (Францес Раусхер) је истраживање спровела на 36 студената, а не беба .

Међутим, без обзира на то што се ради о миту, индустрија је нањушила добру прилику, па се данас масовно продају ЦД-и с музиком за бебе. И тако се прича наставља како деца одрастају. Родитеље је лако придобити причом како ће одређена активност или направа побољшати њихово дете. С временом све почиње да наликује на трку. Возају се на енглески, немачки, француски, на свирање, певање, плесање… У школи су и ујутро и поподне јер треба стићи на све изборне предмете и ваннаставне активности. Ауто им постаје други дом, тамо једу, уче и спавају јер треба се возикати на све активности.

Занимљива је чињеница коју спомиње Лоув (2015), како се епидемија гојазности деце поклапа с највећим порастом организованог дечјег спорта! Спортски програми очигледно нису довољни. У последњих 30 година преваленција гојазности код деце се готово утростручила (ЦДЦ). Јако је пуно телесних и менталних последица које су мање или више повезане с академским притисцима на децу од најранијег узраста, денатурирањем детињства-односно одузимањем могућности игре и истраживања у природном окружењу, претераном употребом технологије и седентарним животом. Кристине Грос-Лох у својој књизи „Родитељство без граница“ одлично описује важност неструктурисане игре. Она наводи како је слободна игра у природи (на отвореном) незамењиви фацилитатор когнитивног развоја. Деца измишљањем сопствених игара и правила као и међусобном интеракцијом нарочито утичу на самоконтролу-једно од кључних обележја академског успеха. Данашње америчко петогодишње дете има самоконтролу као трогодишње дете из 1940 године (Принципе, 2011). Слободна игра може изгледати као да дете не ради ништа значајно, не постиже ништа што је мерљиво или што резултира одређеним исходом, али у том процесу догађају се врло комплексне радње јер природа садржи елементе (играчке) недефинисаних делова, има „отворене“ крајеве које дете може користити на многе начине те комбиновати с другим недефинисаним деловима помоћу маште и креативности. Типични примери таквих елемената су вода, дрвеће, цвеће, трава, блато (Лоув, 2015). Могао би се написати есеј о свему што ће дете научити из игре с блатом; од могућих текстура коришћењем додатака из природе, физикалних обележја у односу на текстуру, коришћење као масе за моделовање и градњу, коришћење као пројектила испаљеног помоћу шибе, варијације у даљини избачаја у односу на дужину штапа с којег се баца блато због промене у угаоној брзини…

Неко би могао  да  тврди да је рачунар са својим бесконачним могућностима најдубља кутија недефинисаних делова. Ипак, бинарни код начињен од 0 и 1 има својих ограничења. Доживљавање природе помаже деци да раземију стварност природних система кроз примарно искуство. Она демонстрира природна начела попут умрежености, циклуса и еволутивних процеса. Велики број истраживања потврђује како је излагање природи битно за физичко и емоционално здравље деце, такође оно може смањити симптоме хиперактивности и АДХД-а, побољшати когнитивне функције и појачати отпорност на негативни стрес и депресију. У 2.5 милиона људске историје деца су се играла на отвореном, у природи. За нове генерације, природа је више апстракција него стварност. Није ли логично ако им се ускрати игра у природи, као што је случај у задњих пар деценија да ће се то негативно манифестовати на неки начин. Еволуциони остаци прошлих искустава дубоко су уткани у нервни систем наше врсте.

Данас се скупо плаћа час стручно вођених спортских програма за децу, који се најчешће спроводе у затвореним просторима, с друге стране ретки родитељи одводе децу у природу и с њима проводе време-што је потпуно бесплатно и вероватно корисније од било каквог спортског програма. Заправо, велики недостатак и највећа предност непланиране забаве у природи је да ништа не кошта.

Недостатак зато што нема већих економских интереса у томе, стога изостаје и промовисање и рекламирање. Ако деца возе бицикл или трче, не троше фосилно гориво, нису ничије слушатељство, не стварају новац ни за кога.

Закључно бих подсетио на једну узречицу како је понекад мање заправо више. Можда је такав случај и са данашњом децом? Развијени свет је изгледа захватила епидемија претераног родитељства, или како је то 1969. др. Хаим Гинот назвао, хеликоптер родитељима. Како наводи Грос-Лох (2014), не постоји повезаност између активности иницираних од родитеља с циљем припремања детета за будући академски успех и стварних академских постигнућа, напротив, жар с којом родитељи желе припремити своје дете за академску будућност може само имати негативни учинак. Такође, одређена су истраживања показала како похађање едукативних центара од најранијег узраста, који бебама и предшколцима обећавају академску предност у школи, заправо стварају потешкоће код деце у смислу тескобе пред испит, снижене креативности и одбојности према академски усмереним садржајима. Надаље, спомиње се и како „вештачко стимулисање“, односно рано учење садржаја коју су развојно неусклађени с дететовом старошћу може ометати дететов развој. Занимљива је студија у којој је показано да што су више бебе гледале едукативне видео материјале направљене за њих, то су све теже усвајале нове речи. Све наведено упућује на закључак како је бесмислено а потенцијално и штетно покушавати убрзати динамику развоја деце, детињство је једно и не треба га одузимати и мењати за садржаје који су из родитељске перспективе кориснији од обичне игре.

Извор: Зелена учионица

“Не могу напоље, морам на солфеђо”

У једном тренутку сам ишла истовремено на фолклор, у музичку, на енглески, глуму и у регуларну школу.

„Не могу напоље, морам на солфеђо.“

Мама ми је наметнула 1001 обавезу и нисам имала нормално детињство, кривим је и дан-данас за то.

“Не могу да се играм данас после школе јер онда идем на солфеђо… Не могу ни после тога, јер радим домаћи, а онда сам на фолклору… Не могу ни сутра тад имам….”, управо ово су били моји одговори током целог детињства када би ме деца из улице звала да се играм са њима. Све је почело када сам пошла у први разред и када је моја мама почела да ми намеће 1001 обавезу. И тада је моје детињство стало…

Рођена сам пре 24 године, у малој средини, где су се деца током целог детињства играла на улици, возила бицикл и играла жмурке, но моја мама је за мене имала планове. Није желела да њена ћерка, за коју је сматрала да би била одлична глумица, или ипак флаутисткиња, или можда спортиста или ипак лингвиста, проводи време са неваспитаном децом са улице која се по цео дан играју и имају лоше манире

Највећи проблем од свега је тај што ни она сама није знала шта је желела да ја будем. Уствари све то је она желела да постане у једном тренутку у животу, али није успела, па је решила да мени испуни ту жељу, иако ме никада није питала да ли се мени свиђа нешто од тога.

Мој дан се састојао од раног устајања и одласка у школу, након тога би ме тата брзински купио из школе и водио на часове флауте, а затим сам настављала на једноипочасовни час солфеђа. Све суво градиво, а ја већ уморна од пет часова у школи, једног часа флауте и двочаса солфеђа.

Онда ме мама покупи са солфеђа и води ме кући да што пре урадимо домаћи. Ручам и урадим из свих предмета домаћи, али и учим лекције. Иначе мама, која је просветни радник и радила је у школи коју сам похађала, увек је желела да се моје име чује у зборници после сваког одмора. Па ми је давала додатне занимљивости које је налазила у енциклопедијама како бих ја знала нешто што други не знају и да ме затим учитељ, а касније и наставници похвале.

Наравно ту није био крај дана, увече бих ишла на још неку активност, а имала сам их на претек. Иако нисам ишла у музичку школу сваког дана мама је налазила заменске активности. У једном тренутку сам ишла истовремено на фолклор, у музичку, на енглески, глуму и у регуларну школу.

Из школе су тражили да идем и на такмичења, због мог знања свих лекција и у књизи и ван ње. Па ми је и то створило додатне обавезе.

Увече бих као клен заспала, измрцварена и преморена, као да имам 40 година а не да сам дете.

И све тако у круг, годинама је трајала тортура моје мајке да ја идем у све школе и обавезно да будем најбоља у свакој, а моје детињство је измицало. Лети када школе не раде, дан сам проводила читајући књиге и учећи градиво унапред. Да, да.. добро сте прочитали. Учила сам унапред градиво како бих могла да се јавим током првих часова да предајем лекцију.

Ипак морам да признам да сам се тада мало више забављала, возила сам бицикл и играла се понекад, и одлазила у госте код тетке.

Најгоре од свега је што ни у једном тренутку моја мама није била задовољна. Гомиле диплома, похвалница, медаља њој су били једно супер, јер јелте то се и очекује нема шта да ме похваљује много. И увек је захтевала још и још…

Друга деца су углавном гледала на мене као особу која им је била сметња за све. Зашто? Па зато што су им родитељи тражили да буду као ја, кад направе проблем или добију лоше оцене, говорили су да се угледају на мене јер сам ја увек са књигом, у приватним школама и немам времена за глупирање. Зато мислим да ме нису ни волели, а ни свесни нису колико сам ја њима завидила.

Ја сам толико желела да паднем и огулим колена некад, а никад ми се то није догодило. Замислите дете које се никада није толико удубило у игру да би пало и одрало колена. Никад нисам направила проблем, нисам шутнула лопту у туђе цвеће, нисам крала трешње и нисам некоме сломила играчку а толико сам све то желела… И ако ми неко каже да је то у реду, није.

Ова тортура трајала је до осмог разреда. Мама није попуштала, имала је нове захтеве, а ја сам била уморна. Требала ми је разонода, дружење. И даље ми буде жао кад се сетим колико сам само дружења после школе пропустила, колико сам рођендана пропустила, на колико школских турнира у којима сам требала да подржим друштво из школе нисам отишла… А онда сам у средњој школи одједном одрасла и смогла храбрости да јој се супроставим.

Данас видим да су све мајке некако постале моја мама. Децу не виђам у дворишту, сви су у неким школицама и уче како би касније имали више знања у животу. Хвале се на Инстаграму како им деца знају енглески језик са пет година, певају у хору и тренирају карате.

Ја слободно могу да кажем да ми све те школе нису помогле. Флауту не свирам годинама, глуму као што видите нисам уписала, новинар сам, фолклор не играм, осим на свадбама… Тако да ми, када се све то сакупи, једино енглески значи. Ипак не значи ништа када се упореди са тим колико би ми значило да сад имам неку другарицу из детињства са којом би се сећала несташлука које смо правиле и игри којих смо се играла.

Ја данас немам ништа од тога што је моја мама била срећна када би јој преко телефона и на улици рекли “Ма свака част како си ти усмерила своје дете, како је активно на свим пољима”, а нико тада није размишљао о томе да ли ја све то могу да издржим.

Оно што овим текстом желим да поручим захтевним родитељима јесте да морају да схвате да је пред децом цео живот, времена ће бити за све. Али када прођу године и када прође детињство ваша деца никада поново неће моћи да буду безбрижна и да поново буду деца.

Извор: Зелена учионица

https://zelenaucionica.com/ne-mogu-napolje-moram-na-solfedjo/?fbclid=IwAR2KbYXs-X5Gl-bZvVtTZOESRxNCi1QjvC13d09pc29DP3Ge8nm9lOS8GEQ

 

 

„Spektar“ međunarodni obrazovni projekat

Učenici II 3 OŠ „Bata Bulić“ učestvovali su u realizaciji međunarodnog obrazovnog projekta “Spektar” koji se temelji na uniji različitosti, interkulturalnosti i prihvatanju.

To je simbioza funkcionalnih znanja, veština i vrednosti koje se temelje na pozitivnim stavovima prema obrazovanju. Međunarodni obrazovni projekat „Spektar“ ima za cilj da promoviše vrednosti i značaj nastavničke profesije, promoviše aktivnosti kojima učenička postignuća postaju funkcionalna, koja se temelje na znanjima, veštinama, vrednostima i stavovima, promoviše celoživotno učenje i globalno obrazovanje. Ovaj projekat je namenjen učenicima predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, studentima nastavničkih fakulteta kao i roditeljima, nastavnicima, predstavnicima lokalnih zajednica i svima onima koji kroz nastavne ili vannastavne aktivnosti mogu da daju doprinos na polju obrazovanja i vaspitanja.

Umrežavanje nastavnika je jedan od prioriteta u savremenom obrazovanju. Razmena nastavničke prakse doprinosi pospešivanju nastave i čini je kvalitetnijom. Mr Sava Kovačević učitelj iz OŠ ,,Oktoih“ u Podgorici i mr Mirsada Bibić-Šabotić profesorka maternjeg jezika u Gimnaziji ,,30. septembar“ u Rožajama osmislili su projekat pod nazivom ,,Spektar“ i uspeli da povežu nastavnike u državi , regionu i šire. Projekat podrazumeva dve aktivnosti:

1. Nastavnici su važni
2. Učenje je značajno

Projekat se implementirao uz podršku Centra za obuku i obrazovanje u Podgorici, a učesnici su za realizovane aktivnosti dobili sertifikate sa logom i pečatom Centra za obuku i obrazovanje.

Projekat je realizovan od 1. oktobra 2019. g. do 1. decembra 2019. g.

Projektu priključilo oko 600 nastavnika i 14.500 učenika iz država iz regiona (Srbije, Makedonije, Crne Gore ,Bosne i Hercegovine…) , ali i iz drugih država.

1.zadatak: Nastavnici su važni

 

2.zadatak: Učenje je značajno

 

RASPUŠTENA DECA SU VELIKA OPASNOST ZA VASPITANU DECU

BRANKO DRAGAS: NEVASPITANI LJUDI IMAJU PODIVLJALU I AGRESIVNU DECU

Raspuštena deca imaju rapuštene roditelje koji ne vaspitavaju svoju podivljalu decu.

Roditelji su raspustili decu iz različitih razloga.

Nije važno da li je to nezrelost, neodgovornost, razvod ili bolest.

Važno je da to stanje deca vešto koriste za svoj bezobrazluk.

Raspuštena deca su velika opasnost za vaspitanu decu.

Opasnost su jer maltretiraju i ponižavaju decu dobrih roditelja.

Vaspitana deca ne mogu sama da se odupru prostakluku raspuštene dece.

Ne mogu jer su vaspitana i zato se u strahu povlače.

Tako počinje kvarenje društva.

Nastavnici u školi ne mogu sami da obuzdaju raspuštenu decu.

Ne mogu jer se direktno izlažu sukobu sa njima.

U tom sukobu nastavnici nemaju otvorenu i sigurnu podršku države.

Nekada su to imali.

U zaštiti ljudskih prava potpuno su obesmišljena ugrožena prava.

Ako vas neko, recimo, maltretira, proganja ili nasrće na vas, policija ne može ništa da uradi da vas zaštiti.

Potrebno je da se krivično delo dogodi da bi policija delovala po zakonu.

Nema preventivnog delovanja.Odnosno, potrebno je da žrtva nastrada.

Kada se to dogodi, žrtvi policija više nije ni potrebna.

Isti slučaj je i sa školom.

Raspuštena deca mogu da zlostavljaju SVE u školi.

Ispada da su raspuštena deca neukrotiva i da im niko ništa ne može???

Ko će da se suprostavi toj raspuštenoj deci?

Roditelji vaspitane dece moraju da stanu u odbranu svoje dece.

Oni nemaju drugog izbora. Ne mogu da dozvole da im deca pate.

Oni ne mogu da čekaju da prorade institucije sistema.

Sistema koji ne funkcioniše i koji stvara raspuštene roditelje.

Koji,opet, odgajaju svoju raspuštenu decu.

Roditelji vaspitane dece moraju da se udruže i organizuju.

Pojedinačna borba je uzaludna.

Pojedinačnom borbom ne može da se menja sistem.

Pojedinačnom borbom ne mogu da se pobede raspuštena deca.

Niti njihovi roditelji.

Pojedinačnom borbom se uzaludno nerviramo.

Kada je društvo u raspadu, onda smo prinuđeni da se udružujemo.

Primorani smo da se organizujemo.

Nemamo izbora.

Borba je naša sa životom skopčana.

I našu decu učimo da se brane.

To će im trebati u sve okrutnijem i sebičnijem društvu.

RODITELJI VASPITANE DECE TO MORAJU DA, NAPOKON SHVATE?

Izvor:  https://www.facebook.com/volimbokukotorsku?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARCE0ZcXqXNlY7dTH80ibR9qfgkxnzu30KL2nLFprALUfcC8xltkgCRr57QqXOVUJYIjEqeTPhK-BT2l&hc_ref=ARTkphz3NaTs1XjKn3r9qh51yrdb7WNJO0-lPpVcMDFeK94KzaMmIYM9F9qRWL5UWXw&fref=nf

 

 

Како заштитити децу од отмичара и педофила-савети за децу и родитеље

Љубав према деци подразумева и непрестану бригу, као и потребу да их заштитимо од разних опасности које вребају у њиховом окружењу. Ево неколико савета…

Реалност данашњице су и потенцијалне опасности које окружују ваше дете, било да је то на путу до школе, у дворишту или у парку. Клинт Ван Зант, бивши агент ФБИ, предлаже 10 стратегија за вас и ваше дете, како да избегнете опасност, али и како да се понашате уколико до нежељених ситуација дође.

10 савета за децу

Не улази у нечији аутомобил уколико ти то родитељ није лично рекао. Такође, не прилази особама које те прате аутомобилом или пешака.

Не верујте одраслим особама које од вас траже помоћ, на пример траже изгубљеног пса или неку улицу.

Брзо се склони од особе која те приморава да пођеш са њом. Слободно вичи: „Ова особа није мој отац (или мајка).“

Избегавај да негде идеш сам. Уколико желиш да изађеш из дворишта или са игралишта, обавезно питај родитеље за дозволу, нарочито ако идеш код некога.

Никада немој да стопираш! Уколико ти родитељи не дозволе, немој се возити са другим људима.

Одрасли не би требало да ти причају своје тајне. Уколико се то деси, реци родитељима или наставнику. Такође, не дозволи да те ико фотографише.

Не би требало нико да ти додирује тело на местима које покрива купаћи костим, али ни ти да додирујеш друге. Твоје тело је нешто посебно и интимно

Имаш право да кажеш НЕ одраслима, па чак и рођацима и пријатељима, уколико покушају да те натерају да урадиш нешто против твоје воље.

Договорите се са родитељима на који начин ће вам поручивати да ли је безбедно да пођете са неком особом.

Вежбај посебан узвик, који је гласан и дуго траје. Тако особи која покушава да те повреди поручујеш „Знам шта покушаваш да урадиш! Нисам лака жртва!“, а особама у близини да си у опасности. Када вичеш, удишеш дубоко, добијаш кисеоник и додатну храброст и снагу да се покренеш и побегнеш.

10 савета за родитеље

Кључ успеха је у комуникацији. Важно је разговарати отворено са децом о свим темама које се тичу безбедности, па чак и евентуалној отмици.

Знање је моћ. Разговарајте са децом о потенцијалним нападачима, научите их да они изгледају као сви нормални људи и да ће на разне начине покушати да намаме дете.

Научите основне методе које нападачи користе да намаме дете: траже изгубљеног љубимца, питају за улицу, нуде слаткише или новац деци како би ушли у њихов ауто, прете да ће повредити неког члана породице уколико дете не пође са њима…

Немојте означавати одећу, ранчеве или друге личне предмете именом детета. Нападач може ту информацију искористити како би задобио поверење детета.

Договорите се са дететом шта да ради уколико се случајно одвоји од вас и изгуби у тржном центру, супермаркету или неком другом јавном месту. Саветујте га да потражи помоћ од неке мајке са децом или неке друге жене. Могу да потраже пулт за информације или полицајца.

Нека ваше дете зна своје име и презиме, адресу, и ваш број телефона. Требало би да знају и бројеве за хитне случајеве.

Требало би увек да знате где су вам деца, као и адресе и бројеве телефона њихових другара.

Не заборавите да обнављате податке о детету. Фотографишите га на сваких 6-12 месеци.

Будите истрајни у едуковању детета о свим опасностима, вежбајте заједно и глумом оживите могуће нежељене ситуације.

Уколико ваше дете нестане, покушајте да не паничите. Прво претражите кућу, затим проверите да се не налази код комшија или пријатеља. Ако и даље не можете да га пронађете, позовите полицију. Не постоји временски период који мора проћи пре него што можете да пријавите нестанак детета.

Извор: https://zelenaucionica.com/kako-zastititi-decu-od-otmicara-i-pedofila/?fbclid=IwAR2f0ukgRiHAwjCqsFVOX6mmOCJXVrrrRRZ-gZOAuDn1k20TzECMW_OyBCc

 

Здрави стилови живота – тематска настава

У оквиру тематске наставе „Здрави стилови живота“ ученици два одељења наше школе били су веома ангажовани током реализације свих планираних активности. Играли су се, дружили ,учили и слушали предавање и били задовољни својим учинком.

Активности су реализоване по унапред испланираним задацима.

PRIPREMA ZA TEMATSKU NASTAVU-Vesna G i Tanja M

Други и ја и моја околина – одељењски задатак – макета рељефа