Зимски сусрети учитеља 18.3.2017.г.

XXXIII  Зимски сусрети учитеља  Србије

У суботу 18.3.2017. г. одржани су „XXXIII  Зимски сусрети учитеља  Србије“ који се одржавају сваке године, али ове године први пут у  ОШ „Бата Булић“ у Петровцу и пружају могућност реализације обавезног стручног усавршавања запослених у образовању.
Током јануара, фебруара и марта 2017. године у више  градова Србије-19 градова, одржавали су  се и биће одржавани до 26.марта  „XXXIII Зимски сусрети учитеља Србије“, које организује Савез учитеља Републике Србије у сарадњи са локалним друштвима учитеља. Овогодишњи сусрети се организују као Дан стручног усавршавања, а полазници на завршеној  обуци су били учитељи и предметни наставници као и стручни сарадници и имали су прилику да похађају једну од четири понуђене акредитоване једнодневне обуке и добили су Уверење о савладаној обуци у трајању од 8 сати (8 бодова).

    Директор школе Иван Радосављевић изашао је у сусрет и изнајмио просторије школе на коришћење током реализације семинара и омогућио нам је да покажемо да смо добри и организивани домаћини.Ово је била сјајна прилика да наша школа промовише рад, опремљеност  и успешно организовање различитих активности . У организацији су учествовале и учитељице Маја Милојковић Василијевић, Татјана Ристић, Данијела Живковић и Светлана Павловић, као и Виолета Миладиновић и Славица Гомилановић испред Учитељског друштва општине Петровац.
На овим сусретима полазници су имали прилику да размене искуства, да развијају професионалне компетенције и стваралачки рад, али и да се упознају са актуелностима у образовно-просветном раду. Радна атмосфера је била на веома високом новоу, као и добро расположење међу колегама, које су радо размениле своја богата искуства и сјајне идеје.У раду су учествовали учитељи свих школа са територије наше општине, као и из Жагубице, Крепољина и Корбова. Укупно је обуку завршило 111 учесника.
Поред одабраних предавања, присутни су могли да присуствују  и презентацијама дидактичких и наставних средстава које су понудили представници издавачких кућа: Едука, Завод за уџбенике, Атос, Публик Практикум, Клет, Креативни центар и Логос.
Ово је било велико искуство за нас и надамо се да су сви учесници отишли задовољни због  дана који је  протећи  у раду и дружењу и да ће успешно применити стечена знања, јер ми увек учимо и радимо најбоље што умемо.
     Тања Марковић

 

Advertisements

Maltretiranje u virtuelnom svetu

Maltretiranje nije više pojava koju možemo sresti samo u stvarnom svetu. Novi vidovi komunikacije doneli su svojim korisnicima brojne prednosti: jednostavniju komunikaciju sa prijateljima koji ne žive u istom mestu, brzo i lako dolaženje do informacija, priliku za kvalitetnu i jeftinu zabavu. Nažalost, u onlajn svet preselilo se i maltretiranje, koje se nekada najčešće odvijalo u školskom hodniku, u učionici, na igralištu, a koje je poprimilo nove oblike u okvirima virtuelnog sveta.

Puno je pokušaja da se precizno definiše maltretiranje u virtuelnom svetu  (u engleskom jeziku često se sreću termini cyberbullying, online bullying, electronic bullying, digital bullying, internet bullying, e-bullying), ali se svi slažu u tome da se maltretiranjem u virtuelnom svetu smatra namerno, ponavljano i neprijateljsko ponašanje jedne ili više osoba usmereno na nanošenje štete drugome, a kroz upotrebu interneta, interaktivnih tehnologija ili mobilnih telefona.

Dalje čitajte ovde

Како код детета створити унутрашњу мотивацију за учење

Нико није увек 100% мотивисан. Сви имамо негативне дане и задатке које бисмо најрадије да избегнемо. Код деце је то још израженије јер не могу поседовати онај ниво продуктивности који имају одрасли. Прочитајте савете који вам могу помоћи да охрабрите своје дете и мотивишете га да испуни задатке којима није баш одушевљено.

Постоји мало ствари које нервирају родитеље више од детета које не жели да покуша. Није битно да ли се ради о домаћем задатку из математике, часовима плеса или часовима гитаре које је тако силно желело а сада уопште не вежба, сви желимо да нам дете буде марљиво, да улаже напор, прихвата изазове и схвата значај упорности. Пречесто уместо свега тога видимо мрзовољно „развлачење“ и цмиздраво жаљење „Ово је досадно!“.

Пронађите нешто што је забавно

Некада је лако мотивисати дете. Када је задатак лак и занимљив, чак и велики труд долази не чини се напорним. Дете које воли кошарку може бескрајно дуго да вежба слободна бацања. Дете које је фасцинирано Грчким боговима ће „прождирати“ књиге на ову тему. Све ово су примери унутарње мотивације, зато што мотивација долази од самог ужитка који доноси задатак.

Када је то могуће, било би добро стимулисати унутрашњу мотивацију претварајући задатке који се морају одрадити у оне које је забавно обављати. Будите разиграни, употребите хумор, допустите деци да истражују, подстичите њихову радозналост… ово су начини помоћу којих задатке можете учинити много занимљивијим.

Али снага унутрашње мотивације ту престаје. Понекад је учење обавеза и радни задатак, тако да мотивација мора да потекне из нечега што тај задатак превазилази, нечег већег и том тренутку невидљивог.

Награда је ризик

Често, када мотивација код деце „мањка“, одрасли прибегавају наградама како би се дете покренуло. Ово ће привремено уродити плодом. Уколико употребите графиконе са стикерима (свако добро понашање означава раст на лествици), или предложите куповину мале играчке као награде, добићете понашање какво желите. Понекад је ово све што је потребно. Ако је у питању само мала препрека, ситна награда може покренути дете, нарочито уколико је у питању задатак који постаје лакши и пријатнији након вежбања.

Овакав вид мотивације има и своје мане. После отприлике три недеље примене овог система, детету ће исти досадити, а и родитељи остају без идеја. Награда може да значи да задатак није обавезан. Дете ће одлучити да награда није вредна труда, и да одбити да изврши задатак. Такође, дете може кренути да се расправља око критеријума које сте му поставили, или да испуни неки минимум задатка да би добило награду.

Честа примена награде може пробудити преговарачки став код детета, или боље речено – ценкање. Немојте обучавати своје дете да на сваки ваш захтев одговори питањем: „Шта ћу добити ако то урадим?“

Награде исто тако могу поткопати унутрашњу мотивацију, јер дете то схвата као нешто што не би само одабрало да уради и задатак испуњава само због награде.

Награде су вид екстерне контроле. Оно што ми желимо за децу је унутрашња мотивација која долази из њих самих – из онога шта они мисле и цене – мотивација која их подстиче чак и када задатак није пријатан и када родитељи нису ту да их подстичу.

Изградња унутрашње мотивације

На основу истраживања које су спровели, Едвард Деци и Ричард Рајан са Универзитета Рочестер, указали су на три основне потребе на којима се темељи унутрашња мотивација: компетенција, аутономија и повезивање – конекција. Њиховом правилном стимулацијом помаже се развој унутрашње мотивације.

Компетенција

Стицање нових вештина је изузетно мотивишуће. Када дете тек учи да вози бицикл, желеће да то ради по цео дан, сваки дан. Веома је узбудљиво овладати новим вештинама. На другој страни, деца ће се опирати и избегаваће да раде оне ствари у којима мисле да су лоша. Било да се ради о писању, часовима виолине или кошарке, када дете помисли да је лошије од саиграча, неће желети да учествује. Осећаће се посрамљено, или постиђено и жалиће се да је та активност глупа и досадна.

Понекад, решење је да повећате компетентност детета тако што ћете открити слабост у његовим вештинама, проблем са концентрацијом и тешкоће приликом учења. Некада је деци потребна помоћ да схвате како да постану компетентна.

* Нека нагласак буде на напору и стратегију – истраживање које је спроведено показало је да већи утицај имају похвале за труд, него за урођене способности детета, и да на тај начин деца радије прихватају изазове. Деца такође могу имати користи од схватања стратегија учења. На пример, приликом припреме за тест, боље резултате ће донети вежбање и решавање математичких задатака, него прелиставање бележака. Улагање труда и планирање стратегије утиру пут детета ка компетентности.

 

* Одредите критеријуме – веома је обесхрабрујуће за децу када уложе доста труда, а на крају чују да су урадили све погрешно или да су прескочила јако важан део. Уколико је ваше дете брзоплето и „баца се на посао“ пре него што прочита упутство, давање смерница или одређивање приоритета приликом решавања проблема може да спречи сузе и траћење времена. Охрабрујте своје дете да јасно означи најважније инструкције и да провери оно што је већ завршило како му неишта не би промакло.

 

* Указујте на напредак – када се њихов напредак види, деца се осећају способније. Поделите велике задатке на целине, тако да дете може да види пут који прелази до циља – „Само још један део је остао.“ Разговарајте са дететом о времену у коме са нечим мучило, и како је после свега успело. Добро је рећи му: „Некада су ти такве ствари задавале велике проблеме, али их сада баш добро разумеш и решаваш!“

Самосталност

Нико не воли када га контролишу. Деца понекад нису мотивисана јер осећају да су приморана да нешто ураде. Наравно, не можемо деци дати потпуну слободу да раде само оно што желе, али отпор можемо смањити тако што ћемо им дозволити одређени ниво самосталности.

* Понудите им избор. Уколико дете има утицаја на то како ће се нешто урадити, то ће аутоматски учинити да буду мотивисанија. Допустите деци да бирају између подједнако прихватљивих алтернатива. Ово или оно? Сада или касније? Понудите им две или три опције, јер ако им понудите више дете неће моћи лако да се одлучи.

 

* Дајте детету објашњење које ће му бити разумљиво. Деци је лакше да раде ствари уколико разумеју разлоге због којих треба да их ураде. Деца се често жале да морају да уче ствари које никад неће користити. Један од могућих одговора је да се на тај начин вежбају вештине које ће му користити кроз живот, као што је способност да ефикасно обавља посао, да информације задржи у глави и да ради у групи.

 

* Охрабрујте решавање проблема. Најбоља решења за мањак мотивације обично долазе од саме деце. У тренутку када се дете смири, питајте га за мишљење шта му може помоћи да би неки задатак завршило. Морате бити доследни и охрабривати своје дете да престане да се жали и смишља изговоре и да крене да прави план како решило проблем.

Повезаност

Повезаност је јако битан извор мотивације. Деца воле да раде ствари које их повезују са људима до којих им је стало.

* Покажите да сте свесни дечијих осећања. Да би се дете некада покренуло све што је потребно је да одрасли разуме одакле долази његово оклевање и отпор. Можете му рећи: „Ти вероватно мислиш да није фер што ти је наставник дао толико тога да урадис…“

 

* Пронађите узор или подршку друштва. Мотивација не мора да буде само изнутра. Узор може детету помоћи да замисли шта жели да буде кад порасте. Ако дете има драгу учитељицу или је део чврсто повезаног тима, биће мотивисано да се више труди. Учење са друговима може помоћи детету да лакше нешто научи. Чак и само седење поред некога док ради може да смањи одбојност и да учини да је уложени напор доста лакши.

 

* Имајте разумна очекивања. Деца углавном желе да удовоље својим родитељима. Ово није њихова највећа мотивација, али је битна. Деца никад не прерастају ту жељу да родитељи буду поносни на њих. Незаслужене похвале неће помоћи, али исто тако не треба да будемо ни шкрти у својим одобравањима.

Нико није увек 100% мотивисан. Сви имамо негативне дане и задатке које бисмо најрадије да избегнемо. Код деце је то још израженије јер не могу поседовати онај ниво продуктивности који имају одрасли.

Потребни су вежба и ментална зрелост како би се иницирала унутрашња мотивација чак и када се ради о задацима који нам нису интересантни. У међувремену, потребно је бити стрпљив и имати разумна очекивања када се ради о стварима које наша деца могу у том тренутку; у реду је очекивати и мало изнад њихових могућности. И увек треба имату на уму да су благе речи и охрабрења далеко више мотивишуће него константна критика.

Извор: pbs.org / eci-pec.rs

Nemojte lagati decu

U periodu kada odrastaju, deca se u svemu ugledaju na svoje roditelj i ostale odrasle osobe koje ih okružuju.

Svaki trenutak koji provedete sa svojom decom ostaviće određeni uticaj na njihov razvoj i vaspitanje. Jedna od bitnijih stvari u životu dece je da ih roditelji ne lažu. Čak i kada su u pitanju “bele” laži, izgovorene sa namerom da ih zaštitite od nečega, potrudite se da ih izbegavate.

Roditelji često, svesno ili nesvesno, lažu svoju decu, odnosno govore mi nešto što nije (u potpunosti) istina. Ukoliko ne budu “uhvaćeni” u tome, često ne mogu ni da shvate da to ipak nije dobro za njihovu decu.

Međutim, kada ih deca “uhvate u laži” tada oni misle da je to u redu, jer su im roditelji najveći uzori. Oni smatraju da “ako mama i tata lažu – onda je to sigurno u redu”. Upravo ova deca kasnije češće i više lažu u odnosu na vršnjake čiji roditelji izbegavaju čak i “bele” laži.

Ako lažete svoju decu može doći do situacije u kojoj će oni, kada malo porastu, prestati da imaju potrebu za iskrenim odnosom, prvo sa vama, a kasnije u životu i sa drugim ljudima. Biće im normalno da govore ono što bi trebalo a ne ono što jeste istina. Ali ako razmislite – vi ste ih tome naučili. Zato je važno da svoju decu u najranijem uzrastu “poštedite” ovih laži:

Sve je u redu

Kada se desi neka traumatična situacija, deca su uplašena jer ili ne mogu da razumeju šta se dešava, a vide da nešto nije u redu ili su shvatili sami da postoji neki veći problem. U tom slučaju bitno je da budete pored njih, ali ne i da im govorite da je “Sve u redu” ili da će tako biti, pogotovo ako u to i sami niste sigurni.

Oni će u tom trenutku svu svoju pažnju usmeriti na vas, a kada se situacija ne bude odvijala onako kako ste im vi rekli, odnosno kada sve i dalje “ne bude u redu”, oni će prvo podsvesno a kasnije možda i svesno, početi da krive vas, čak i ako vi niste krivi. Vi ste oni koji ste ih slagali, što ih je u toj tragičnoj situaciji dodatno povredilo.

Ponekad u strašnim ili tragičnim situacijama deca i ne znaju na koga “da budu ljuti” ili koga da krive za to što se dogodilo, pa ćete vi biti krivi za to što se oni tako osećaju, jer ste im rekli da će biti bolje, a to se ne dešava.

Umesto da ih lažete i govorite da će sve biti u redu, bolje im recite da ćete se potruditi da sve bude u redu, da ste tu za njih i da ćete im pomoći, ali i da je u redu što se sada tako osećaju i da uvek mogu da vam kažu kako se osećaju, šta god da je u pitanju. Tada će oni shvatiti da se vi trudite ali da ipak takva situacija nije zbog vas, a ko bude sve u redu – to je zato što ste vi tu za njih, a pokazaćete im da mogu uvek da imaju poverenja u vas.

Ostaviću te ovde

Šta mislite da ćete postići pretnjom detetu? Pogotovo na javnom mestu pretnja da ćete ga tu ostaviti i otići bez njega sigurno nije rešenje za bilo koji problem. Osim toga, pretnjom ćete dete uznemiriti i zbuniti.

Ukoliko želite da naučite svoje dete da se ne ponaša tako kako se ponašalo pre nego što se mu rekli da će ostati samo negde, bolje mu se obratite kao odrasloj osobi i pitajte ga šta misli kakve posledice mogu proizaći iz takvog njegovog ponašanja. Pitajte ga da li misli da bi trebalo tako da se ponaša.

Možete mu i predložiti da sam smisli sebi kaznu za loše ponašanje. Pokušajte onda da “pregovarate” o kazni tako što ćete oboje iznositi svoje predloge. Nemojte mu pretiti ali recite da morate da ga kaznite jer se ne ponaša lepo, a ako ne želi da bude kažnjen na način na koji vi smatrate da bi trebalo onda neka ono samo predloži svoju kaznu.

Na taj način ćete ga možda zbuniti i naterati da razmišlja o tome i ubrzo će zaboraviti što se ponašao bezobrazno. Ali sigurno je da će se toga opet setiti kada se nađete u istoj situaciji, gde vi smatrate da bi trebalo da bude kažnjen.

Sigurno je da ne želi da opet započinje taj razgovor, a pogotovo ne da bude kažnjen. To će mu biti lekcija da bi trebalo uvek da se lepo ponaša i ubrzo će tako uvek biti.

Neće boleti

Pre odlaska kod doktora ili zubara deca su najčešće uplašena i naravno ne žele da idu, iako je neophodno. Prvo pitanje, jer ne znaju šta bi drugo pitali a i ne zanima ih, jeste – “Da li će da boli?“. Odgovor na ovo pitanje mora biti iskren, ali naravno malo “upakovan” kako bi pripremili i smirili dete pre odlaska u ordinaciju.

Umesto da mu kažete da neće boleti, kako roditelji najčešće i veoma uverljivo govore svojoj deci, recite da niste sigurni da li će boleti ili ne, ali će to sigurno brzo proći. Nagovestite mu da je bolje sada da ode jer će mu biti lakše ili će (ako je zub u pitanju) prestati da boli.

Takođe, predstavite mu to kao obavezu koju mora da ispuni zbog sebe jer je važno da bude zdrav, a u tome pomažu doktori iako se njemu možda ne čini da je tako. Za njih su doktori i zubari razlog što ih nešto boli i zato nisu baš omiljeni među decom.

Kako biste ih još bolje pripremili i opustili za situaciju u kojoj se moraju naći, a koja nije baš prijatna, pokažite im slike zubarkse ordinacije, stolice na kakvoj će sedeti kada odu na pregled ili im ispričajte nešto o doktorima i na taj način im objasnite da su oni ipak samo ljudi kao što su mama i tata, a ne neke strašne i bezobrazne čike ili tete.

Ja to nisam radio u tvojim godinama

Još jedna laž koja nije dobra za dete jeste poređenje sebe sa njima rečenicom “Ja to nisam radio u tvojim godinama“. Na ovaj način nećete dobiti efekat koji ste želeli. Iako se oni ugledaju na vas, ovo im ništa neće značiti jer oni ne mogu biti sigurni da je to istina, a najmanje što želite jeste da deca preispituju i traže dokaze za sve što ima govorite. To sigurno nije način da izgradite zdravi i otvoren odnos u budućnosti.

Ukoliko i poveruju da je to istina, deca će ovu rečenicu doživeti kao vaše razočarenje u njih, zbog čega će se osećati loše. Iako često deci nije najzabavnije, vaspitanje ne bi trebalo ni da u deci budi ni ovakva osećanja. Zato je važno da budete iskreni prema njima i da im kroz bolje primere ili drugačijim metodama objasnite zašto moraju da se ponašaju drugačije, ukoliko su bili nevaljali.

Ti si najbolji

Često rodtielji imaju potrebu da svojoj deci govore da su najbolja – u svemu što rade. Međutim, to nije način da dete izgradi karakter ili samopouzdanje. Desiće se upravo obrnuto.

Ukoliko deci budete stalno govorili da su najbolji oni će možda prestati da se trude, zbog čega će vremenom dolaziti i do neuspeha, pa zatim i do razočarenja i preispitivanja sebe ili okoline. Na taj način doći će i do manjka samopouzdanja, ali i do straha od pokušavanja da urede bilo šta jer se najviše boje neuspeha.

Od malena ih morate naučiti da u životu ne mogu i ne moraju u svemu biti najbolji i da neuspeh nije ništa strašno. Bitno je da se trude i da pokazuju interesovanje, da rade na sebi i da uče, a rezultati će doći – kakvi god da budu.

Zato umesto da im govorite da su najbolji, čak i kad je očigledno da nisu i čak i kad i oni sami to znaju i vide, recite im “svaka čast na trudu“, “bitno je da si probao” ili nešto tome slično. Na taj način oni će znati da su na pravom putu i to će ih terati da budu bolji i da se oko svega trude.

Pročitaj više http://osnovneskole.edukacija.rs

Lista laži koje tinejdžeri najčešće govore

Tinejdžeri se nalaze u periodu života kada odrastaju i nalaze se između odrasle osobe i deteta. Ovo zna da bude veoma teško za njih, zbog čega se često ponašaju čudno.

U ovom periodu – periodu adolescencije, deca počinju da se pronalaze, da pokušavaju da razumeju sebe i svet koji ih okružuje, što često dovodi do različitih problema, kao što su lična nesigurnost, nesrećno zaljubljivanje, pribegavanje lažima i slično.

Zašto tinejdžeri lažu?

Kako bi izbegli kritiku od roditelja, tinejdžeri često pribegavaju lažima. Osim toga, oni smatraju da su laži jedini način da dobiju ono što žele, a što bi im inače roditelji zabranili.

Lista najčešćih tinejdžerskih laži

Ali svi idu (svi to rade, svi to imaju…)

Ovome tinejdžeri najčešće pribegavaju kada na pitanje da li mogu nešto – od roditelja dobiju negativan odgovor. Onda najčešće objašnjavaju kako svi to mogu, svi to imaju, svi tamo idu ili svi to rade – pa jednostano moraju i oni, jer je to poželjno, normalno… Naravno, najčešće je to samo njihova izmišljotina, ali kod nekih roditelja ovo upali.

Nisam čuo/čula telefon

Kada su u društvu sigurno nije previše kul da razgovaraju sa roditeljima, pa kada oni pozovu u “nezgodnom” trenutku najčešće im se tinejdžeri neće javiti. Kasnije će propušten poziv ili poruku na koju nisu odgovorili reći da – nisu čuli telefon od buke, a ne istinu – da nisu hteli da se jave.

Tata je rekao da mogu

Na ovaj način tinejdžeri pokušavaju da manipulišu roditeljima. Kada pitaju jednog roditelja da li mogu nešto i dobiju negativan odgovor, onda znaju da slažu da su pitali drugog roditelja (koji u tom trenutku BAŠ nije tu da to i potvrdi) i da im je on to dozvolio.

Danas nemamo domaći

S obzirom na to da je tinejdžerima karakteristično neposlušno ponašanje – oni se trude da pronađu druge načine da urade nešto, samo ne onako kako im je rečeno da bi trebali. Za početak – neće raditi domaći, nego će ga prepisati pred čas, a roditeljima će reći da (opet) nemaju ništa za domaći. Ista stvar je i sa učenjem.

Večeras ću da prespavam kod najbolje drugarice

Često tinejdžeri samo traže razloge i načine da što manje vremena provode kod kuće, gde ih roditelji samo nerviraju i ne razumeju, pa često prespavaju kod prijatelja. Ovo upravo znači da će noć biti burna, da sigurno neće leći na vreme, a pitanje je i da li će zaista otići kod najbolje drugarice ili kod nekoga drugog.

Pročitaj više http://osnovneskole.edukacija.rs

Šta uraditi kad vam dete kaže „Moj nastavnik je zao!“

Svaki roditelj se sigurno našao u situaciji da mu je dete prišlo i reklo da ga neki nastavnik ne voli i da neće da ide u školu jer se tog istog nastavnika boji.

Ne možemo dozvoliti da naše dete pati i da svakodnevno bude stresom zbog nekoga ko bi trebalo da mu pomaže. Dakle, šta uraditi kada se dete vrati kući iz škole i požali na svog nastavnika ili nastavnicu?

Najvažnije je da zapamtite da je većina nastavnika brižno, posvećeno i dobro obučeno za rad s decom. Svako od njih ima svoj stil podučavanja i deca bi trebalo da se tom prilagode. Deca mogu naučiti nešto i od brižnih i ljubaznih nastavnika, ali i od onih koji su strogi i profesionalni.

Međutim, ako vaše dete ne može da se prilagodi svom nastavniku, ima par saveta koji vam mogu pomoći da rešite taj problem:

1. Saslušajte dete i zamolite ga da ispriča što mu smeta kod nastavnika

Kada vam dete kaže da „Moja nastavnica je zla i mrzim je“, ne treba da ga izgrdite ili da mu pretite već da ga pažljivo saslušate. Mudar roditelj će odgovoriti: „Stvarno je ne voliš? Siguran/na sam da ti to teško pada. Ako je neko dete dovoljno pametno da joj se prilagodi onda si to ti“. Vaše dete mora na prvom mestu da zna da koliko ga vi volite i koliko ste spremni da saslušate sve primedbe i probleme koje ima.

2. Gledajte da ne govorite ništa loše o nastavniku ili nastavnici

Nezavisno od toga koliko ne volite nekog nastavnika ili nastavnicu, morate vašem detetu pokazati da se nastavnici moraju poštovati bez obzira na sve. Moguće je da se ne slažete sa metodama nastavnika, ali nikada ne smete s nepoštovanjem govoriti o njima pred vašom decom jer ona mogu poprime takav stav.

Ako naučite decu da pozitivno rešavaju probleme sa svojim nastavnicima, oni će naučiti sami da savladavaju izazove i rešavaju svoje probleme. Drugim rečima, uskratićemo deci priliku da nauče nešto ako ih pustimo da okrive nastavnike za svoje probleme.

3. Pomozite detetu da shvati da je dobro imati nezgodnog nastavnika

Mudar roditelj će pitati svoje dete: „Znaš li zašto je dobro što imaš nezgodnog nastavnika ove godine?“. Ukoliko dete kaže da ne zna, roditelj treba da odgovori: „Zato što ćeš imati priliku da naučiš kako da budeš uspešan/na čak i u kontaktu sa nezgodnim ljudima. To je veoma korisna veština!“.

4. Naučite dete da se slaže sa zahtevnim nastavnikom jer će im to značiti u budućnosti ako budu imali zahtevnog šefa

Istraživanja su pokazala da se zaposleni bolje slažu sa svojim šefovima ako:

  • Porane na posao
  • Smeju se i imaju pozitivan stav
  • Slušaju i prate uputstva
  • Rade više nego što se od njih očekuje
  • Slažu se dobro sa ostalim radnicima i mušterijama

Deca koja nauče ove veštine kod kuće i u školi će imati bolje ocene i imaće više uspeha u karijeri.

5. Umešajte se samo ako ne preostane ništa drugo

Mudri roditelji će se umešati u konflikt između deteta i nastavnika samo ako je nastavnik suviše nesposoban ili negativan da čak ni najbolji učenici ne mogu da mu se prilagode. Srećom, takvi nastavnici su retki.

Primenite ove savete i vaše dete će začas izgraditi odgovorno ponašanje i samopouzdanje.

Izvor:http://osnovneskole.edukacija.rs

Предуслов за васпитано дете је васпитан родитељ

Гете је то лепо срочио у једној реченици: „Могла би се родити већ васпитана деца, ако би родитељи били васпитани“.

https://i2.wp.com/zelenaucionica.com/wp-content/uploads/2015/10/10407283_1071302232909417_5297975338213463153_n.jpg
Што је вреднија ствар или неки циљ у животу више се за њега морамо помучити. Родитељство је највећа привилегија коју особа може да има, па сходно логици ствари и најтежа. Може се повући паралела са ходањем по жици. Погрешан корак је лако направити. Кад посматрате друге све изгледа лако и једноставно, али кад ви треба да кренете, завршите на позадини и пре него што се попнете.

Питате се како је то њима успело, кад вама делује готово немогуће. Ипак, живот нас је научио да ништа није немогуће, само да бисте нешто остварили морате прво да промените себе. Зато и јесте тешко, јер старе навике споро одумиру и потребно је добро запети да бисмо их заменили новим и бољим.

Тек кад постанете родитељ пред очи вам излете све мањкавости вашег карактера.

Кад НЕ дајемо деци добар пример понашања?

Кад вичемо: Неиспавани и уморни добре сте воље колико и Лигњослав Пипак. Кад деци наиђе жута минута и почну да хистеришу и трче по кући као побеснели бизони, намера вам је да им приђете са љубављу и пажњом, загрлите их, питате их шта није у реду и шта желе. Ипак, све што успевате да избљунете је једно хистерично ‘Смирите се!’ што управо има супротан ефекат, јер од ваше нервозе подивљају још више.
Викање на децу неће помоћи ни вама ни деци. Вас ће вероватно гристи савест касније, а деца ће научити да комуницирају пратећи ваш шаблон и постати праве галамџије. Прво проверите да ли су деца гладна, да ли им се спава, да ли их треба пресвући или их можда нешто боли. Уколико није ништа од тога онда им је вероватно само досадно.

Тактике којима ја прибегавам кад крене бура су грљење, голицање, промена локације (деци брзо досади боравак у једној просторији и обично желе напоље) или промена активности (кад им досади играње са њиховим играчкама, можете им предложити нпр. да вам помогну да промените постељину). Моја деца уживају да ми помажу око ове активности коју су претворили у игру „Повуци-потегни“. Мама повуче један крај чаршафа не би ли га затегнула, а деца сва срећна потегну други крај. Тако кроз игру успемо и да обавимо нешто од кућних послова.

Кад говоримо ружне речи: Обећали сте себи да ћете се понашати примерено и да нећете псовати не само пред децом, него ни пред ким и то обећање поштујете док вас нешто или неко не избаци из такта. У афекту вам се псовке са језика отимају као пси са ланца, а ваша дечица све то брижљиво понављају са задивљујућом прецизношћу. Не знају течно да изговоре своје име, али неким чудом псовке увек умеју прецизно да понове.
Замените псовке неким финим речима и кад хоћете да опсујете изговорите реч којом сте заменили дотичну псовку. Лакше ћете ви себе исправити, него одговорити дете да престане да говори ружне речи.

Бацање смећа где стигнете: Док вас нико не гледа фркнете на улицу папирић, жваку, опушак од цигарете, јер у близини нема корпе за отпатке, а ви не желите да пуните своје џепове или торбу смећем. Ја управо то радим. Све трпам у торбу или чак носим у руци уколико је нпр. кора од банане и бацим кад наиђем на корпу за отпатке. То је мало труда чији би резултат био брзо видљив, уколико би га сви уложили.
Посебно је интересантно како се људи понашају у аутомобилу, па на очиглед других опуштено избацују смеће напоље. Да не спомињемо прст завучен у нос код мушке популације, као да нису свесни да их други људи могу видети. Читала сам давно један текст да се људи у аутомобилу понашају као да су у некој заштићеној капсули, која их сакрива од спољног света. Имамо утисак да нас други не виде док смо у аутомобилу и сходно томе смо прилично опуштенији, него кад из њега изађемо.

Моја мама увек каже: „Уради нешто кад си сам, урадићеш и кад те је срам“.

Не користите магичне речи: Дете вас послуша и нешто вам дохвати, а ви му не захвалите. Дајете му нешто и не сетите се да кажете изволи. Урадите нешто погрешно и не кажете извини. Само издајете наредбе ‘Дај ми оно!’, ‘Уради ово!’ при том не користећи реч молим. После се штрецнете од нелагодности кад вам оно одговори истим тоном или поцрвените када то уради неком другом.
Још једна ствар коју често радимо деци је да их прекидамо у сред реченице. Журимо, на памети су нам неке друге ствари и немамо стрпљења да слушамо дечја наклапања и запиткивања о неким баналним стварима.

Чињеница је да су ствари о којима деца желе да нам причају веома важне у њиховом свету и да их повређујемо (иако нам то није намера) када не саслушамо шта нам желе рећи шаљући им поруку да нам њихово мишљење није довољно важно да би га чули, што се негативно одражава на дечје самопоуздање.

Константно дечје запиткивање уме да буде заморно, али је лепо када су радознала и жељна да науче. Сигурно вам је драже то, него да су незаинтересована за свет око себе.

Када прекидамо децу у сред разговора, мислиће да је у реду да и она прекину неког другог и неће научити да буду добри слушаоци и несебични у комуникацији. Човек који другом посвети време пажљиво слушајући шта му се говори и не прекида другу особу док излаже своје мишљење је свима омиљени саговорник.

У суштини већина људи је навикла да тако комуницира са својим породицама и блиским пријатељима, па испада да што нам је неко ближи ружније се опходимо према њему. Грешке које свакодневно правимо постану веома видљиве у одгоју наше деце. Уколико раније почнемо да их исправљамо код себе, поштедећемо себе главобоље у будућности узроковане неваспитањем наше деце.

Кад смо за столом: Уколико се и окупите као породица да заједно ручате (обично то буде недељом, обзиром на различито радно време родитеља), у већини случајева је и укључен телевизор у позадини који сви гледају. Заједнички оброк је прилика да родитељи посвете пажњу деци, а и показатељ поштовања. Замислите да сте на ручку са пословним партнером и већину времена проведете погледа упереног у телевизор. Прикачио би вам епитет да сте непристојни и увредио би се.
Такође нешто што ретко ко практикује је да искључи звоно на мобилном телефону док руча. Чим телефон зврцне родитељ скаче на ноге да се јави. Сутра кад вам дете буде тинејџер и потрчи да одговори на позив сигурно ћете му рећи ‘Прво заврши јело, нигде не гори!’.

Управо тако, време обедовања са својом породицом је један леп ритуал који ваша деца треба да понесу у будући дом кад заснују своје породице. Стога, искључите телефон и телевизор, пустите неку опуштајућу музику и уживајте. Не заборавите на магичну реч пријатно и молим вас тате суздржите се од подригивања.

Каква још ружна понашања одрасли практикују?

Зевање без подигнуте руке преко уста (не морају сви да вам виде ресицу у грлу.)
Мокрење на улици. Ако жене могу да се суздрже и стисну петљу до првог тоалета могу и мушкарци.
Пљување. Грозна навика.
Дување носа уз помоћ два прста и избацивање садржаја на улицу. Још гора.
Мислим да је ово набрајање и више него довољно. И са овим имамо пуне руке посла. Свакако да има доста фино васпитаних родитеља, који имају фино одгојену децу. Све похвале за њих.

И за крај:

Никада не треба децу кривити за грешке које су направили, већ смо криви ми родитељи што их нисмо боље научили.

Извор:Зелена учионица

Претходно Старији уноси

ДА УЧИ СВАКО БРЗО И ЛАКО

НЕ УЧИМО ЗА ШКОЛУ ЗА СЕБЕ УЧИМО

ŽeljkaBojić

O svemu pomalo

Moja mala druzina

ZA SVE MOJE UČENIKE

Aki Sunce i Anđeli

Dobro došli u svet Anđela

Учитељица Сања

ОШ "Симеон Араницки"

cakicdejan

profesor razredne nastave, mastterr obrazovnih politika

учитељица Данијела Оцокољић

ОШ "Никола Тесла" Београд

Matematika i oko nje

Mathematical thinking

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

matiš za svakog

...da zavoliš i zadatak lako rešiš

ЗНАЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ИМАЊЕ

Гордана Вучинић

pankovic.wordpress.com/

учитељица Снежана Панковић

различак

Није знање знање знати, већ је знање знање дати.

Наташа Симуновић

разредна настава

УЧИТЕЉИЦА МАРИЈА

Osnovna škola "10. oktobar", Subotica